Из монографије Филмских новости
Стеван Лабудовић - Рат у Алжиру, 1960.
"Иако је то било пре четрдесет година, добро се сећам свог боравка у штабу ИВ батаљона Армије народног ослобођења, негде близу Сук Араса. Комадант ИВ батаљона био је Шадли Беџедид, садашњи председник Алжира, мој пријатељ и саборац. Снимао сам заробљавање легионара, акције алжирских бораца. Међутим, запазио сам једну зграду на чистини, подаље од штаба, рекли су ми да је то напуштена школа.Мислио сам да би то могло бити занимљиво за снимање. Затражио сам да обезбеде обилазак. Уз малу пратњу, кроз шуму плутовог храста, дошли смо до чистине где се на сунцу белила школа. Унутрашњост школе била је интереснтнија него што сам мислио. Разбацане књиге, свеске, пароле по зидовима и табли:"Алжир је наш","Живео слободни Алжир", и слично. Сваки разред био је другачији. То је обећавало добру репортажу. Враћајући се у штаб размишљао сам како да то урадим и пошаљем у свет. Замолио сам комаданта Бенџедида да ми омогући снимање. У глави сам слагао кадрове које ћу снимити и често одлазио до једне стене одакле сам посматрао школу у даљини. Најзад, јавили су ми да је све спремно, имаћу пратњу од четрдесет добро наоружаних бораца.У међувремену комадант је наредио да се добро испита терен и проучи распоред надлетања непријатељских авиона како би се снимање обавило брзо и безбедно. Израчунали су тачно колико нам времена треба до шуме, колико до школе и колико за повратак. Све је било утанчано, време поласка - подне. Дан је био леп, сунчан, без облачка. Управо када је требало да кренемо, из штаба земунице чији је улаз био покривен ћебетом, излази Бенџедид, позива командира групе и после кратког разговора група добија вољно. Нема акције!Данима сам ишчекивао то снимање, правио у глави кадрове, и у том тренутку из мене је провалио тако неконтролисани бес да ми је и данас неугодно због тога. Псовао сам, бацао технику са себе, мрко гледао Бенџедида. Срећом брзо сам одјурио одатле и кренуо према стени са које сам осматрао школу. Полако сам се стишао, бивало ми је све неугодније јер сам добро знао да се ти људи увек дискретно брину о мени. Седео сам на тој стени и у часу када је по плану требало да снимам унутрашњост школе, нешто је звизнуло иза мојих леђа. Окренуо сам се, али нисам ништа приметио. Одједном, испред себе сам угледао два сребрна млазна авиона који су били устремљени према школи. За неколико минута ракетама су је сравнили са земљом.Школа је нестала у облаку прашине. Био сам скамењен. У шоку, отишао сам до штаба док су ми успут добацивали:"ево ти твоје репортаже!". Прошао сам погнуте главе и ушао у штаб. Бенџедид је седео и нешто писао. Ја сам стајао мирно, али он није подизао главу. Тако смо провели неколико минута, ћутећи,али очигледно смо се добро разумели.Много касније, када је Алжир већ био независан, а Бенџедид био комадант Оранске области и члан Револуционарног савета, дошао је са супругом и два сина у Београд да ме посети. Те вечери, у мом стану, први пут смо разговарали о том догађају. Дубоко сам свестан колико су речи несразмерне са оним што мислимо и осећамо. Свеједно, тек тада сам гласно изрекао све што сам одавно желео - захвалност, извињење, признање."
Стеван Лабудовић, из монографије Филмских новости

Михаило Цига Јовановић - Изгубљена девојчица, 1955.
"Једног мајског дана, 1955. године, на пријавници су ми рекли да ме од раног јутра чека нека млада, врло нервозна жена. Док сам се преслишавао ко би то могао да буде, угледао сам једну жену која је узрујано шетала, сваки час брисала очи и размахивала рукама. представила ми се као Савка Грбић. У једном даху објаснила ми је да је пре два дана, гледајући у биоскопу журнал препознала своју ћерку Милку.Пошто је дете изгубила још пре десет година у некој борби у Босни, а девојчица је кратко била у кадру, није била сасвим сигурна да ли је то она. Дошла је да замоли да јој још једном пустимо журнал. Сад је дошао ред на мене да се узрујам. Сетио сам се девојчице од тринаест до четрнаест година из Дома за ратну сирочад у Бихаћу где сам недавно снимио ту репортажу. Журнал са том сторијом управосе приказивао у београдским биоскопима. Наравно, одмах смо заједно погледали тај материјал и жена је потврдила - јесте, то је она, то је Милка, има младеж на образу!Тако јаке емоције тешко је одредити речима. Осећао сам се тада као средство у неком следу судбине и био задовољан што је, можда, нешто померено у поретку света. Одмах смо организовали пут у Бихаћ. Девојчица је била збуњена, љубазна и на крају је бризнула у плач. Она се није сећала ничега, није тачно знала ни кад ни где је рођена, знала је само своје име. Изгубљена је у борбама пред крај рата кад јој је отац погинуо, има ла је три, четири године. И мајка је плакала, причала, објашњавала, Срећно се се то завршило, али жао ми је сада, после толико година, што више никад нисам видео Славку и Милку Грбић које је случај, изабравши мене, тако спојио. Тада сам још био млад човек, јурио сам са камером по свету, нисам баш имао времена да мислим о другима. Сада, међутим, често помислим - шта ли је било са њима."
Михаило Цига Јовановић, из монографије Филмских новости.





Драган Митровић - Тито и Черчил у Сплиту, 1960.
"14. јула допутовао сам у Сплит и убрзо се обрео у вили "Далмација", где се већ налазио наш председник. Људи из протокола и безбедности су ме одмах упозорили ( то је важило и за малобројне фотографе ) да се никуд неудаљавам, никога ништа не питам и да будем спреман за снимање једне важне, вансеријске личности.У вили, је малтене, владало ванредно стање. Наравно да ме је заголицало ко би могао да буде та тајанствена личност због које се подигла толика прашина. На одговор смо морали да чекамо готово цео дан. тек у поподневним сатима, на око двеста метара од малог пристаништа виле "Далмација", једна прелепа јахта зауставила је своје моторе. На њој је писало Кристина. Од тог тренутка за нас више није било тајне - Тито ће се састати са Винстоном Черчилом, бившим и најпопуларнијим председником владе Велике Британије - "човеком који је припадао људима који су креирали историју", најчувенијим британским државником XX века.Сер Винстон Черчил, гост на јахти Аристотела Оназиса, једног од најбогатијих људи на свету, налазио се са својом животном сапутницом Саром на крстарењу по Средоземљу, па је тако доспео и до Сплита. Био је лошег здравственог стања и тешко се кретао.Иако већ прилично огуглао на снимањима знаменитих личности, гледајући Черчила у крупном плану, осетио сам да лагано подрхтавам. На једва два до три метра од моје камере налазио се човек који је још за живота постао национална легенда, "највећи Енглез века", један од лидера антихитлеровске коалиције, парламентарац, почасни доктор многих универзитета, носилац највишег британског одликовања - ордена подвезица. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1953. његове само три речи - крв, сузе и зној - биле су довољне да британски народ подигну у борбу против Хитлеровог похода на свет. После краћег задржавања у салону виле, Тито и Черчил су изишли у врт и придружили се се својим супругама.Била је то лежерна поподневна седељка уз чај и спонтано ћаскање. Черчил се, као и увек, није одвајао од свог "заштитног знака", напола сагореле томпус цигаре. Двадесетак минута касније чамац-претходница у коме су били људи из нашег протокола, Титови фотографи и ја, пристао је уз Кристинин леви бок. Са палубе нам се осмехивао Аристотел Оназис - просед, здепаст, на свој начин шармантан. Иза дебелих стакала његових наочара једва су му се виделе очи.Љубазно нас је отпратио до задњег дела палубе, а онда се вратио да сачека главне госте - Тита и његову супругу Јованку, који су управо пристизали да узврате посету Черчилу и Сари. Када им се придружила и једна од највећих балерина двадесетог века Маргот Фонтејн, која је такође била путник на прелепој Кристини, друштванце је поседало у једну дугачку, полукружну фотељу. тек тада нам је било дозвољено да их снимамо.Наравно времена за размишљање није било. Радио сам механички, као робот, имајући стално на уму упозорење да ће снимање трајати веома кратко. Па ипак, поред свог основног рада, успео сам да запазим да је атмосфера од почетка била неформална и пријатељска - као да се ови људи, малтене, овако окупљају сваког дана. Био је ово први и последњи боравак "највећег Енглеза века" на територији некадашње Југославије. Све у свему, био је то дан за памћење, дан у којем сам, као један од ретких југословена, имао прилику да се нађем у близини тако познатих личности и тиме себе обогатим још једним изузетним професионалним доживљајем."
Драган Митровић, из књиге Одсањани снови