FilmskeNovosti
Osnovane 1944.
BEOGRAD
SRBIJA
 
Samuilo Amodaj,
prvi direktor Filmskih novosti

Radoš Novaković za vreme snimanja prvomajske parade na Terazijama 1946.

Dragan Mitrović i Stevan Labudović u Egiptu, jesen 1955.

Iz monografije

Istorija Filmskih novosti

Filmske novosti su osnovane 20.oktobra 1944.godine, na dan oslobodenja Beograda kao filmska sekcija pri odeljenju Vrhovnog štaba NOVJ. Do 1950. godine deluju pod nazivom Zvezda film kao državno privredno prduzece za proizvodnju dokumentarnih filmova i filmskih reportaža. Rešenjem Vlade FNRJ, 1950.godine dobijaju naziv Centralni studio Filmskih novosti.

"Meseca jula 1945. novoosnovano "Filmsko preduzece demokratske federativne Jugoslavije" preuzima proizvodnju Filmskih novosti, da bi godinu dana kasnije "Filmske novosti" postale posebno odeljenje "Saveznog preduzeća za proizvodnju filmova Zvezda film" sa sedištem u Beogradu i predstavništvima po republikama. Godine 1950, pod okriljem Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ, osnovan je poseban "Centralni studio filmskih novosti" koji 1955. godine prerasta u Saveznu ustanovu "Filmske novosti". Ova (preimenovana) ustanova nastavlja delatnost svojuih prethodnika i preuzima celokupni žurnalski filmski fond snimljen od 1945. godine nadalje (redovne i vanredne brojeve Filmskih novosti).

Tokom prvih pet godina delatnosti "Filmskih novosti" (1945-1950) ostvaren je ranije postavljen ambiciozni zadatak - redovna "proizvodnja domaćeg filmskog žurnala", te su se tako do 1950. godine, uprkos mnogim objektivnim teškocama i lošim uslovima za rad, jedmo sedmicno redovno pojavljivali novi brojevi Filmskih novosti. Uz njih je otpočela i proizvodnja drugih oblika informativnih filmova o aktuelnim događajima (Mesečnih pregleda i sl).

Filmske novosti su postale sastavni i nezamenljivi deo repertoara kojim je počinjala bioskopska predstava. Treba se setiti da televizije tada kod nas još nije bilo ( praktično do kraja pedesetih godina ), te je jedina vizuelna informacija u pokretu bio žurnal koji se mogao videti samo u zamracenoj bioskopskoj dvorani. Kada bi pocelo prikazivanje filmskih novosti gledaoci nisu mogli da ulaze u salu, vec su morali da sačekaju kratku pauzu izmedu žurnala i glavnog filma. Zbog toga se trčalo u bioskop, da se ne zakasni na žurnal…

Treba prelistati kataloge "Filmskih novosti" sa sadržajem snimljenih žurnala, mesecnih pregleda i specijalnih filmova, da bi se shvatilo da su Filmske novosti enciklopedija svakodnevnog života tokom pet - šest decenija. Nema oblasti koju Filmske novosti nisu dodirnule i prikazale - od politckog života ( kome je iz propagandnih razloga davana prednost ), obnove i izgradnje zemlje, otvaranje novih industrijskih kapaciteta, osvajanje novih proizvoda, kulture i sporta, do važnih i zanimljivih zbivanja van granioca naše zemlje. Snimatelji "Filmskih novosti" su pratili su pratili jugoslovenske državnike na njihovim putovanjima po inostranstvu, snimali uspehe naših sportskih reprezentativaca, snimali i slali reportaže iz svih delova sveta, posebno iz nekih zemalja zahvaćenih ratovima ( na primer Alžir ). Strucnjaci "Filmskih novosti" su pomagali usavršavanje snimatelja i drugih tehnickih saradnika nekih prijateljskih ( nesvrstanih ) zemalja. U okviru medunarodne razmene sa ustanovama iste vrste u svetu, "Filmske novosti" su preko svojih storija o Jugoslaviji izveštavale svet o našoj zemlji i igrale aktivnu ulogu u "Medunarodnom udruženju filmskih novosti" (INA - International Newsreel Assosiation)."

Dejan Kosanović

Isečci iz monografije Filmskih novosti

Na vrh

Mihailo Ciga Jovanović - Izgubljena devojčica, 1955.

"Jednog majskog dana, 1955. godine, na prijavnici su mi rekli da me od ranog jutra čeka neka mlada, vrlo nervozna žena. Dok sam se preslišavao ko bi to mogao da bude, ugledao sam jednu ženu koja je uzrujano šetala, svaki čas brisala oči i razmahivala rukama. predstavila mi se kao Savka Grbić. U jednom dahu objasnila mi je da je pre dva dana, gledajući u bioskopu žurnal prepoznala svoju ćerku Milku.

Pošto je dete izgubila još pre deset godina u nekoj borbi u Bosni, a devojčica je kratko bila u kadru, nije bila sasvim sigurna dali je to ona. Došla je da zamoli da joj još jednom pustimo žurnal. Sad je došao red na mene da se uzrujam. Setio sam se devojčice od trinaest do četrnaest godina iz Doma za ratnu siročad u Bihaću gde sam nedavno snimio tu reportažu. Žurnal sa tom storijom upravose prikazivao u beogradskim bioskopima. Naravno, odmah smo zajedno pogledali taj materijal i žena je potvrdila - jeste, to je ona, to je Milka, ima mladež na obrazu!

Tako jake emocije teško je odrediti rečima. Osećao sam se tada kao sredstvo u nekom sledu sudbine i bio zadovoljan što je, možda, nešto pomereno u poretku sveta. Odmah smo organizovali put u Bihać. Devojčica je bila zbunjena, ljubazna i na kraju je briznula u plač. Ona se nije sećala ničega, nije tačno znala ni kad ni gde je rođena, znala je samo svoje ime. Izgubljena je u borbama pred kraj rata kad joj je otac poginuo, ima la je tri, četiri godine. I majka je plakala, pričala, objašnjavala, Srećno se se to završilo, ali žao mi je sada, posle toliko godina, što više nikad nisam video Slavku i Milku Grbić koje je slučaj, izabravši mene, tako spojio. Tada sam još bio mlad čovek, jurio sam sa kamerom po svetu, nisam baš imao vremena da mislim o drugima. Sada, međutim, često pomislim - šta li je bilo sa njima."

Mihailo Ciga Jovanović, iz monografije Filmskih novosti.

Stevan Labudović - Rat u Alžiru, 1960.

"Iako je to bilo pre četrdeset godina, dobro se sećam svog boravka u štabu IV bataljona Armije narodnog oslobođenja, negde blizu Suk Arasa. Komadant IV bataljona bio je Šadli Bedžedid, sadašnji predsednik Alžira, moj prijatelj i saborac. Snimao sam zaroblljavanje legionara, akcije alžirskih boraca. Međutim, zapazio sam jednu zgradu na čistini, podalje od štaba, rekli su mi da je to napuštena škola.

Mislio sam da bi to moglo biti zanimljivo za snimanje. Zatražio sam da obezbede obilazak. Uz malu pratnju, kroz šumu plutovog hrasta, došli smo do čistine gde se na suncu belila škola. Unutrašnjost škole bila je interesntnija nego što sam mislio. Razbacane knjige, sveske, parole po zidovima i tabli:"Alžir je naš","Živeo slobodni Alžir", i slično. Svaki razred bio je drugačiji. To je obećavalo dobru reportažu. Vraćajući se u štab razmišljao sam kako da to uradim i pošaljem u svet. zamolio sam komadanta bendžedida da mi omogući snimanje. U glavisam slagao kadrove koje ću snimiti i često odlazio do jedne stene odakle sam posmatrao školu u daljini.. Najzad, javili su mi da je sve spremno, imaću pratnju od četrdeset dobro naoružanih boraca.

U međuvremenu komadant je naredio da se dobro ispita teren i prouči raspored nadletanja neprijateljskih aviona kako bi se snimanje obavilo brzo i bezbedno. Izračunali su tačno koliko nam vremena trba do šume, koliko do škole i koliko za povratak. Sve je bilo utančano, vreme polaska - podne. dan je bio lep, sunčan, bez oblačka. Upravo kada je trebalo da krenemo, iz štaba zemunice čiji je ulaz bio pokriven ćebetom, izlazi Bendžedid, poziva komandira grupe i posle kratkog razgovora grupa dobija voljno. Nema akcije!

Danima sam iščekivao to snimanje, pravio u glavi kadrove, i u tom trenutku iz mene je provalio tako nekontrolisani bes da mi je i danas neugodno zbog toga. psovao sam, bacao tehniku sa sebe, mrko gledao Bendžedida. Srećom brzo sam odjurio odatle i krenuo prema steni sa koje sam osmatrao školu. Polako sam se stišao, bivalo mi je sve neugodnije jer sam dobro znao da se ti ljudi uvek diskretno brinu o meni. Sedeo sam na toj steni i u času kada je po planu trebalo da snimam unutrašnjost škole, nešto je zviznulo iza mojih leđa. okrenuo sam se, ali nisam ništa primetio.Odjednom, ispred sebe sam ugledao dva srebrna mlazna aviona koji su bili ustremljeni prema školi. Za nekoliko minuta raketama su je sravnili sa zemljom.

Škola je nestala u oblaku prašine. bio sam skamenjen. U šoku, otišao sam do štaba dok su mi usput dobacivali:"evo ti tvoje reportaže!" Prošao sam pognute glave i ušao u štab. bendžedid je sedeo i nešto pisao. ja sam stajao mirno, ali on nije podizao glavu. Tako smo proveli nekoliko minuta, ćuteći,ali očigledno smo se dobro razumeli.

Mnogo kasnije, kada je Alžir već bio nezavisan, a Bendžedid bio komadant Oranske oblasti i član Revolucionarnog saveta, došao je sa suprugom i dva sina u Beograd da me poseti. Te večeri, u mom stanu, prvi put smo razgovarali o tom događaju. Duboko sam svestan koliko su reči nesrazmerne sa onim što mislimo i osećamo. Svejedno, tek tada sam glasno izrekao sve što sam odavno želeo - zahvalnost, izvinjenje, priznanje."

Stevan Labudović, iz monografije Filmskih novosti

Dragan Mitrović - Tito i Čerčil u Splitu, 1960.

"14. jula doputovao sam u Split i ubrzo se obreo u vili "Dalmacija", gde se već nalazio naš predsednik. Ljudi iz protokola i bezbednosti su me odmah upozorili ( to je važilo i za malobrojne fotografe ) da se nikud neudaljavam, nikoga ništa ne pitam i da budem spreman za snimanje jedne važne, vanserijske ličnosti.

U vili, je maltene, vladalo vanredno stanje. Naravno da me je zagolicalo ko bi mogao da bude ta tajanstvena ličnost zbog koje se podigla tolika prašina. na odgovor smo morali da čekamo gotovo ceo dan. tek u popodnevnim satima, na oko dvesta metara od malog pristaništa vile "Dalmacija", jedna prelepa jahta zaustavila je svoje motore. na njoj je pisalo Kristina. Od tog trenutka za nas više nije bilo tajne - Tito će se sastati sa Vinstonom Čerčilom, bivšim i najpopularnijim predsednikom vlade Velike Britanije - "čovekom koji je pripadao ljudima koji su kreirali istoriju", najčuvenijim britanskim državnikom XX veka.

Ser Vinston Čerčil, gost na jahti Aristotela Onazisa, jednog od najbogatijih ljudi na svetu, nalazio se sa svojom životnom saputnicom Sarom na krstarenju po Sredozemlju, pa je tako dospeo i do Splita. bio je lošeg zdravstvenog stanja i teško se kretao.

Iako već prilično oguglao na snimanjima znamenitih ličnosti, gledajući Čerčila u krupnom planu, osetio sam da lagano podrhtavam. Na jedva dva do tri metra od moje kamere nalazio se čovek koji je još za života postao nacionalna legenda, "najveći Englez veka", jedan od lidera antihitlerovske koalicije, parlamentarac, počasni doktor mnogih univerziteta, nosilac najvišeg britanskog odlikovanja - ordena podvezica. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1953. njegove samo tri reči - krv, suze i znoj - bile su dovoljne da britanski narod podignu u borbu protiv Hitlerovog pohoda na svet.Posle kraćeg zadržavanja u salonu vile, Tito i Čerčil su izišli u vrt i pridružili se se svojim suprugama.

Bila je to ležerna popodnevna sedeljka uz čaj i spontano ćaskanje. čerčil se, kao i uvek, nije odvajao od svog "zaštitnog znaka", napola sagorele tompus cigare. Dvadesetak minuta kasnije čamac-prethodnica u kome su bili ljudi iz našeg protokola, Titovi fotografi i ja, pristao je uz Kristinin levi bok. sa palube nam se osmehivao Aristotel Onazis - prosed, zdepast, na svoj način šarmantan. Iza debelih stakala njegovih naočara jedva su mu se videle oči.

Ljubazno nas je otpratio do zadnjeg dela palube, a onda se vratio da sačeka glavne goste - Tita i njegovu suprugu Jovanku, koji su upravo pristizali da uzvrate posetu Čerčilu i Sari. kada im se pridružila i jedna od najvećih balerina dvadesetog veka Margot Fontejn, koja je takođe bila putnik na prelepoj Kristini, društvance je posedalo u jednu dugačku, polukružnu fotelju. tek tada nam je bilo dozvoljeno da ih snimamo.Naravno vremena za razmišljanje nije bilo. radio sam mehanički, kao robot, imajući stalno na umu upozorenje da će snimanje trajati veoma kratko.. pa ipak, pored svog osnovnog rada, uspeo sam da zapazim da je atmosfera od početka bila neformalna i prijateljska - kao da se ovi ljudi, maltene, ovako okupljaju svakog dana. bio je ovo prvi i poslednji boravak "najvećeg Engleza veka" na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Sve u svemu, bio je to dan za pamćenje, dan u kojem sam, kao jedan od retkih jugoslovena, imao priliku da se nadjem u blizini tako poznatih ličnosti i time sebe obogatim još jednim izuzetnim profesionalnim doživljajem."

Dragan Mitrović, iz knjige Odsanjani snovi.